Demokrate, jer nisu očekivale tako ubedljiv poraz na novembarskim predsedničkim izborima 2024. godine, uključujući i grandiozni trijumf Donalda Trampa u svim „kolebljivim državama“. Republikanci, jer se čak ni oni najoptimističniji među njima verovatno nisu nadali da će ostvariti većinu u oba doma Američkog kongresa - Senatu i Predstavničkom domu.
Sa ove tačke gledišta, deluje da ni sami republikanci nisu znali kako da se nose sa tolikom količinom moći u svojim rukama, što se ne može reći za Trampa, koji je i te kako imao ambiciju da bude isključivi kreator unutrašnje i spoljne politike zemlje. Danas, nekoliko dana nakon međuizbora za Kongres, održanih 3. novembra ove godine, situacija je bitno drugačija. Demokrate su odnele ubedljivu pobedu, osvojivši 54 mesta, naspram 44 mesta osvojena od strane republikanaca, što znači da su prvi dobili sedam novih mesta, a drugi izgubili isto toliko. Nije iznenađenje što su demokrate izvojevale izbornu pobedu u njima tradicionalno naklonjenim saveznim državama, poput Oregona, država na Srednjem Zapadu ili na severoistoku SAD. Jeste, međutim, gotovo nestvarno to što su demokrate osvojile senatorska mesta u tradicionalno „crvenim“ državama, poput Teksasa, Kanzasa, Ajove, Ohaja, Severne Karoline i Južne Karoline. U čak šest saveznih država (Teksasu, Džordžiji, Ohaju, Ajovi, Nevadi i Aljasci) demokrate su preuzele guvernerske pozicije od republikanaca. Demokrate su na ovim međuizborima ispisale istoriju i po drugim osnovama. Abdul el Sajed iz Mičigena postao je prvi musliman senator u istoriji SAD. Kiša Lens Botoms, nova guvernerka Džordžije, biće prva Afroamerikanka guvernerka u istoriji SAD. Deb Haland će, s druge strane, kao guvernerka Novog Meksika biti prva žena autohtonog porekla na čelu neke američke savezne države. Havijer Besera izabran je za prvog Latinoamerikanca guvernera Kalifornije u istoriji. Konačno, Kris Papas je postao prvi javno deklarisani senator homoseksualne orijentacije u istoriji američkog Senata. Svi navedeni su, naravno, bili kandidati i članovi Demokratske stranke.
Upravo kroz ove istorijske uspehe demokrata može se videti zbog čega su republikanci, a pre svih Tramp, lično izgubili ove međuizbore. Izgubili su ih jer su, očigledno, vodili pogrešnu ili nepopularnu politiku prema deportaciji ilegalnih migranata, jer su ušli u rat sa još jednom islamskom zemljom, Iranom, jer su krajnje radikalno krenuli u obračun sa dotadašnjim rodnim i seksualnim politikama, pošto nisu bili dovoljno senzitivni prema multikulturnom karakteru američkog društva. Podrazumeva se da je ekonomski momenat (poskupljenje goriva, hrane, zdravstvene zaštite itd.) takođe igrao bitnu ulogu u porazu republikanaca. Mnogi smatraju da su ovi međuizbori zapravo bili jedan ozbiljan referendum o dosadašnjoj Trampovoj politici, kao i odgovor na pokušaj njegovog širenja moći i uticaja nauštrb drugih institucija. Ako je želeo da postane „kralj Amerike“, za šta su ga optuživali njegovi politički protivnici, Tramp te snove više neće moći da sanja. Zahvaljujući ovim međuizborima, demokrate će imati većinu u oba doma Američkog kongresa, a to znači i mogućnost usporavanja Trampovih zakonodavnih inicijativa (njemu ipak ostaje pravo veta u rukama, jer demokrate neće imati dvotrećinsku većinu), snažnog uticanja na oblikovanje državnog budžeta i pokretanje parlamentarnih istraga u vezi s korupcijom i zloupotrebom u spoljnoj politici. Jedno je sigurno - Tramp je na ovom svojevrsnom referendumu izgubio, a gubitnička pozicija Republikanske partije može se preliti i na predsedničke izbore 2028, gde, prema anketama, najveće šanse da postane 48. predsednik SAD ima Gavin Njusom, beskompromisni antitrampista i dosadašnji demokratski guverner Kalifornije.